Техничка школа Ужице, дигитално и онлајн учење

Електронске лекције на сајту Е знање

ViVet platforma

O ЕЛЕКТРОНСКОМ УЧЕЊУ…

Деведесетих година 20. века дошло је до великог напретка у развоју информационих и комуникационих технологија – лични рачунари, чије могућности се непрекидно унапеђују, постали су доступни великом броју људи, на интернет мрежу су се повезале готово све научне и образовне установе, али и велики број домаћинстава у високо и средње развијеним земљама света. Овакав развој је омогућио готово тренутну и децентрализовану размену велике количине информација у било ком облику (слика, текст, музика…) из било које тачке света.

Могућности рачунарске обраде података у научним институтима, размена информација и сарадња на интернету, допринеле су још бржем развоју науке што је довело до брзих технолошких промена у индустрији и скраћења циклуса искоришћења машина и читавих производних процеса. Ове промене захтевају високо квалификовану радну снагу и све већи број занимања и специјализација којих раније није било, па и потребу да се радна снага стално стручно усавршава и доживотно образује. [1]

Податак да се сваких 12 месеци удвостручује светско знање указује на то да је потреба целоживотног учења једини могући избор. Нове генерације морају брже и трајније усвајати нова знања. После Другог светског рата количина знања удвостручавала се сваких 25 година. Тада није био проблем да исти образовни систем и садржај буде примењен на више генерација ученика без икаквих промена. [2]

Велики напредак у светској науци и привреди на почетку 21. века, условљава неопходност мењања  процеса образовања. Образовни систем постаје свестан тога да ученике и студенте не могу да науче „свему“ већ да треба да их науче да се сналазе у великом броју лако доступних и непроверених глобалних ресурса на интернету, да мора да их научи да уче и тумаче научено у датом констексту, да би знање могли успешно да примене. Факултети се опредељују за све већи и ужи број специјализација, подршку учењу на даљину ради смањења трошкова школовања и обезбеђења интернационално признатог квалитета наставе, као и подршку индивидуалним потребама студента које проистичу из предиспозиција студента, потреба и визије изградње сопствене личности и каријере. [1]

У данашње време“…требало би да припремамо децу за послове који не постоје, за рад са технологијом коју ће они изумети, за решавање проблема за које не знамо да су проблем”. Десет најтраженијих послова у 2010. години нису ни постојали 2004. године. [3]

Ако се каже да слика говори више од хиљаду речи, онда се може се претпоставити колику тек вредност за учење имају добро креирани и представљени електронски садржаји, видео материјали и симулације.

Позната је Гласерова [4] схема која описује начин на који памтимо и учимо и према њему “научимо… 10% од онога што читамо, 20% од онога што слушамо, 30% од онога што видимо, 50% од онога што видимо и чујемо, 70% од онога што расправимо са другима, 80% од онога што лично искусимо и 95% од онога што поучавамо друге.“ [1]  Када се ова схема повеже са важнијим наставним методама, може се приказати кроз следећу „пирамиду“ усвајања знања:

Потреба за коришћењем електронског учења и дигиталних наставних материјала је све већа кад се креће од врха пирамиде према бази.

Нови захтеви који се постављају пред образовање могу се испунити применом нових педагошких метода уз пуно искоришћење предности примене рачунара и интернета у образовању, који су постали широко доступни у образовним установама. [5]

У оквиру развијеног система електронског учења, за потребе наставе се праве, размењују и користе вишеструко искористиви објекти учења направљени по неком стандарду. Они могу да буду различите природе – од чисто текстуалних документа са метаподацима, до технолошки и садржајно сложених интерактивних симулација. [5]

Пошто су симулације поједностављене верзије природног окружења, имају потенцијал да олакшају учење фокусирањем пажњестудентадиректно на суштину феномена. У поређењу са алтернативама као што су уџбеници, предавања и туторијали, приступ заснован на симулацијама нуди прилику учења у релативно реалистичном контексту решавања проблема, вежбању перформанси задатака без стреса, систематском истраживању како реалне, тако и хипотетичке ситуације, мењање временске скале догађаја, као и интеракцију са поједностављеним верзијама процеса или система који се симулира. [6]

БП

Извори:

[1] CARNET, Развој дигиталне компетенције и мултимедија у настави , ИКТ Еду – модул 3, 

[2] T-blog, http://www.t-blog.com.hr/2013/08/novo-znanje-zahtijeva-nove-metode/

[3] Vimeo,Homo interneticus, човек новог доба

[4] William Glasser (1925 – ), амерички психијатар, аутор психотерапеутске, односно саветодавне методе – реалитетне терапије и утемељивач теорије избора. Бави се различитим подручјима, од душевних болести,проблема преступништва, до односа у породици, школама и предузећима,

[5] Microsoft, KM, (2007), „Учење на даљину и е учење“, Партнер у учењу, електронски часопис за наставнике, 

[6] SlideShare,