Пре тридесет година, 11. фербруара 1993. године, преминула је Десанка Максимовић, српска песникиња и чувена књижевница. Својом поезијом и прозом оставила је неизбрисив траг у српској књижевности. Сваки њен стих био је слава животу, љубави и традицији.
Наша школска библиотека је 30-годишњицу смрти велике песникиње обележила беседом ,,Двориште Бранковине“, као помен на њену љубав према завичају, српском народу, његовим светињама, исконској лепоти природе и нараштајима који долазе.

Нећемо почети ову беседу од почетка, већ од краја. Почећемо од места где почива највећа српска песникиња Десанка Максимовић. Њен и наш савременик, велики песник Перо Зубац је рекао „смрт је , у ствари, живот испочетка“.
Десанка Максимовић је одрасла у Бранковини и по својој жељи је ту и сахрањена. Своје песме је чврсто проткала бојама и сликама детињства и завичаја. У густо ткање песничког језика уплела је ваљевска брда, хук и жубор горских потока и речи које је научила у детињству. Тако је стихом, римом и мелодијом танане лирске душе пронела широм света славу овог српског села. Говорила је да јој то ниједно море и ниједна равница не могу заменити. Зато сада у дворишту Бранковине цвета башта Десанкине поетске маште. У тој башти су посејани и у њој су никли стихови о природи, љубави, доброти, човекољубљу, родољубљу… А сваки изданак Десанкиног песничког гласа припада целом српском народу јер је она стиховима хвалила отаџбину, претке и потомке, а истовремено певала о свеукупности света и свим појавама у њему.
Гастон Башлар је рекао „Горе, на небу, рај је једна велика библиотека“. А ја мислим да је горе на небу наша велика Десанка у башти своје Бранковине. Тамо, занета у стихове, шапуће један од својих најлепших:

„и мисли постати могу
цветали воћњаци.“

Десанкине „Уцветале мисли“ носе нам поруку да морамо оставити бољи свет, племенитији, лепши, срећнији јер свет не траје док ми трајемо, док нама треба. Зато су пупољци из Десанкине баште нама подарили мирисе Бранковине и њених шума, цвркут птица, снег на месечини, боје јесени и пролећа, звук црквених звона, идеале слободе и правде, љубав према човеку и свету, од најмање бубе у трави до најдаље звезде у васељени. Језиком свог народа и мелодијом која се може чути у природи, како је сама говорила, она нас води и опомиње да не залутамо у мрак незнања и заборава . Ако се то и деси, шапнуће нам своју песму која има „душу шумског мира“ и нежне стихове:

„Грачанице, да си нам бар јабука,
да те можемо ставити у недра

Тада ћемо знати да је наша пространа душе тамо где је поезија, где је дах планинске свежине и двориште Бранковинe.