Овом приликом желимо да укажемо на положај повређених и увређених просветних радника јер се и не можемо назвати другачије.
Данас се боримо за основна људска права која већ дуже време не можемо да остваримо, пре свега на право за безбедност и рад.
Ни у кога не упиремо прстом јер, како је рекао Достијевски: ,,Свако је свакоме крив за све“. Ми смо свесни своје одговорности.
А ми више не желимо да будемо кривци што смо дозволили да нам ученици измичу столице на часу, што нас бију, вређају и понижавају.
Не желимо да будемо жртве бирократије и предугих процедура без епилога.
Свеопште насиље у друшву резултирало је насиљем у школама, а ми не можемо сами да се изборимо са тим. Зато овим путем тражимо подршку свих друштвених чинилаца, да се ујединимо у тој борби јер ће насиље уништити све оно добро, племенито и људско. А просвета и образовање је последње уориште у одбрани тих вредности.
